Kada pogledamo ikonu, prvo ćemo primetiti lice svetitelja, boje, zlato i karakterističan način oblikovanja. Međutim, iza svake naslikane ikone nalazi se čitav proces pripreme i slojevitog rada.

Jedan od najvažnijih elemenata tradicionalnog ikonopisa jeste jajčana tempera, odnosno boja čiji je vezivni medijum jajčana tempera. Za mene to nije samo slikarska tehnika, već deo tradicije ikonopisa, koja se vekovima prenosila sa majstora na učenika.

Šta je zapravo jajčana emulzija?

Jajčana emulzija je vezivo koje se priprema prvenstveno od žumanceta. Žumance sadrži prirodne materije koje omogućavaju da se pigment veže i pretvori u stabilnu slikarsku boju. U zavisnosti od tradicionalnog recepta i škole ikonopisa, emulzija se priprema uz dodatak odgovarajuće količine vode i drugih sastojaka koji utiču na njena svojstva npr sirće.

Dobijena emulzija se zatim meša sa fino samlevenim pigmentima i tako nastaje jajčana tempera – boja kojom se tradicionalno slikaju ikone.

Zašto baš jaje?

Zvuči neobično da se u slikarstvu koristi nešto što svakodnevno koristimo nešto što je sastavni deo kuhinje, ali jaje je vekovima imalo mesto u slikarskoj tradiciji. Za razliku od uljanih boja, jajčana tempera se brže suši, omogućava precizan rad. Boja se može nanositi i u najtanjim slojevima, što je vrlo važno kod ikonopisa gde se oblik ne gradi odjednom već postepenim dodavanjem svetlosti i tonova. Upravo ta slojevitost omogućava da površina ikone dobije karakterističnu dubinu, jasnoću i prozračnost.  

Od pigmenta do boje

Pigment sam po sebi nije boja spremna za slikanje. Da bi mogao da se nanese na pripremljenu podlogu potrebno mu je odgovarajuće vezivo. Kod jajčane tempere pigment se meša sa jajčanom emulzijom.

Tu počinje jedan veoma važan deo rada ikonopisa: pronalaženje pravog odnosa pigmenta, emulzije i vode. Boja ne sme biti ni previše gusta, a ni previše razređena. Njena konzistencija mora omogućiti kontrolisano nanošenje tankih slojeva. Zbog toga priprema boje nije samo tehnički postupak – ona zahteva iskustvo, osećaj i dobro poznavanje materijala.

Ikona se ne slika odjednom

Jedna od najlepših osobina jajčane tempere jeste upravo mogućnost postepenog građenja slike.

Kod ikonopisa se svetli tonovi ne dobijaju jednostavnim dodavanjem bele boje preko tamne površine. Oblik se gradi kroz niz postavljenih tonova i svetlih nanosa. Posebno je značajan način na koji se oblikuju ruke i lica svetitelja. Postavljaju se prvo osnovni tonovi, a zatim se uvode svetliji. Svaki sledeći sloj doprinosi volumenu i izražajnosti. Zato se kod ikone više govori o građenju svetlosti, a ne samo o oslikavanju površine.

Zašto je podloga važna?

Jajčana tempera zahteva dobro pripremljenu podlogu. Tradicionalna ikona se slika na drvenom nosiocu, drvenoj dasci (lipovoj) koja se prethodno pripremi. Na nju se nanosi preparatura, odnosno podloga koja stvara odgovarajuću površinu za slikanje. Površina mora biti dovoljno glatka i stabilna, kako bi tanki slojevi boje mogli pravilno da se nanose. Proces počinje mnogo ranije – izborom i pripremom nosioca, izradom podloge i pripremom materijala.

Jajčana tempera i savremene boje

Danas postoji veliki broj savremenih slikarskih materijala – akrilne, uljane boje… različita sintetička veziva i gotove tempere. Ipak, tradicionalna jajčana tempera ima sasvim drugačiji karakter. Zahteva više pripreme, više strpljenja i mnogo više kontrole tokom samog procesa slikanja. Upravo u tome i jeste sva njena lepota. Ikonopisac ne dobija gotov efekat iz jedne tube boje. On ga gradi… sloj po sloj… ton po ton…

Više od slikarske tehnike

Ikona nije samo slika svetitelja, pa ni materijal kojim se ona oslikava nije samo tehničko sredstvo. Tradicionalna tehnika ikonopisa nosi sa sobom kontinuitet. Kada pripremam jajčanu emulziju i njom nanosim pigment na dasku, radim nešto što je je povezano sa dugom istorijom sakralnog slikarstva. U vremenu kada se sve može ubrzati, ikonopis traži upravo suprotno: strpljenje i pažnju. Možda je upravo to ono što mi je najlepše u ovoj tehnici. Od jednog jednostavnog, prirodnog materijala nastaje vezivo. Od veziva i pigmenta nastaje boja. Od mnogih slojeva boje nastaje oblik. A od svega toga uz molitvu, strpljenje i rad nastaje ikona.

Zato za mene jajčana tempera nije samo tradicionalni način slikanja. Ona je samo deo puta kojim ikona nastaje. I možda upravo zbog toga, kada gledamo završenu ikonu, ne vidimo sve ono što se nalazi ispod poslednjeg poteza četkice – pripremu daske, slojeve podloge, pripremu emulzije, mešanje pigmenata, sate strpljivog rada.

Vidimo samo tišinu završene ikone, a iza nje stoji čitav jedan svet materijala, zanata i tradicije.

„ Od jednostavnog žumanceta, preko pigmenata i bezbroj slojeva, nastaje nešto mnogo veće od same slike – ikona koja u sebi čuva vekovnu tradiciju, strpljenje i svetlost ikonopisa.

S ljubavlju,

Jovana